Kragujević: Zašto bi trebalo da razdvojimo operatore od infrastrukture

U većini država u svetu, telekomunikacioni operatori funkcionišu po jednom izuzetno besmislenom principu. Taj princip je rezultat mešanja politike i monopolističkog poslovanja, čiji rezultat ultimativno urušava integritet telekomunikacionog tržišta, i pruža lošije rezultate krajnjim korisnicima, uz blokadu ulaska novih igrača na tržište.

Pričam naravno o činjenici da svaki operator izgrađuje svoju infrastrukturu od nule. Moje mišljenje je da operatore i infrastrukturu trebamo razdvojiti.

Prirodni monopoli

Ukratko rečeno - prirodni monopol nastaje kod pružanja usluga gde su neophodna visoka inicijalna ulaganja za ulazak na samo tržište, uz relativno niske troškove održavanja, što otežava ili onemogućava ulazak novih igrača na to tržište nakon što se uspostavi vladavina jednog pružaoca usluga.

Neki od primera prirodnih monopola su - elektrodistribucija, vodovod, gasovod i toplovod, kanalizacija, itd.

Telekomunikacije predstavljaju savršen primer prirodnog monopola - visoke cene ulaska za nove igrače, jer moraju da izgrade novu infrastrukturu od nule, koju često i ne mogu da izgrade čak i uz odgovarajuću finansijsku potporu, jer ne mogu da dobiju dozvole za destruktivne radove po ulicama i stambenim zgradama širom zemlje. Nacionalizovana infrastruktura Srbija je 1997. godine razdvojila tadašnji PTT u dva entiteta, JP Pošta Srbije i Telekom Srbija a.d. U tom trenutku, širokopojasni pristup nije bio na vidiku.

Telekom je 2007. godine počeo sa pružanjem ADSL pristupa, dok je nekoliko godina pre toga SBB već počeo da nudi kablovski internet preko DOCSIS protokola.

Zapravo, inicijalna prodaja ADSL pristupa je počela 2005. godine, koristeći Telekomovu infrastrukturu, dok je sam Telekom tek 2007. godine započeo sopstvenu maloprodaju ADSL pristupa. Jedan od prvih ADSL provajdera u Srbiji bio je Sezampro, koji je već 2004. godine najavio uvođenje ADSL interneta u svoju ponudu.

Situacija sa Telekomom i ADSL-om nije primer nacionalizovane infrastrukture, i ako je Telekom u većinskom vlasništvu države.

Nacionalizovana infrastruktura nije nužno neophodna, odnosno, istu može pružati i potpuno privatna firma, ili akcionarsko društvo sa manjinskim udelom države. Princip je isti, operator i vlasnik infrastrukture moraju biti razdvojeni, jer imaju različite ciljeve.

Volevši monopol

Svaki operator u svom životnom ciklusu prolazi kroz dve faze interesa. Mali operator želi pomoć od velikih da bi što pre i što jeftinije došao do korisnika, odnosno bio u mogućnosti da im pruža usluge - na primer - iznajmljivanjem postojeće infrastrukture umesto postavljanjem nove, sopstvene.

Veliki operator, pak, ne želi konkurenciju, ne želi da ulaže u infrastrukturu, i nikako ne želi da je iznajmljuje drugome ili da čini bilo šta da pomogne drugom operatoru da prodre na tržište. Ovakvim postupcima ostvariće najveći mogući povrat ulaganja, kroz višedecenijsko “muženje” infrastrukture.

Dakle, operator koji tek ulazi na tržište će se protiviti monopolističkom ponašanju, i zahtevaće olakšice kako bi mogao da stvori uporište na tržištu. Operator koji je već uložio u izgradnju infrastrukture želi baš suprotno - da što duže održi monopol na tržištu, kako bi sa što manje troškova održavanja, uz visoke cene, mogao da profitira uprkos skupim početnim ulaganjima.

Širokopojasna infrastruktura

Ugledajući se na primer Australijske NBN Co., korporacije u vlasništvu vlade Australije, može se predstaviti hipotetičko javno preduzeće koje bi bilo vlasnik optičke infrastrukture, bilo da li su u pitanju middle-mile ili last-mile segmenti mreže, poslujući u skladu sa kolektivnim interesom korisnika - građana.

Ovo hipotetičko javno preduzeće pružalo bi Ethernet bitstream pristup u veleprodaji pod jednakim uslovima za sve operatore, uz obavezu pokrivanja najvećeg mogućeg dela stanovništva i teritorije FTTH infrastrukturom.

Interesi ovog preduzeća bi bili potpuno razdvojeni od maloprodajnog tržišta, a svakako kontrolisani odgovarajućim Zakonom i podzakonskim aktima.

Konkurencija, niže cene i zarada?

U ovom primeru koji sam predstavio, nijedan operator ne bi bio u obavezi da svojim korisnicima pruža usluge preko navedene nacionalne širokopojasne infrastrukture, već bi bili slobodni da - ukoliko to žele i mogu - grade sopstvenu infrastrukturu bilo koje vrste (xPON, AON, xDSL, DOCSIS, Wireless, …) i na istoj pružaju svoje usluge korisnicima.

Ipak, mogućnost brzog i relativnog pristupačnog ulaska na tržište preko noći bi dovela do pojave velikog broja operatora, koji bi se međusobno takmičili sa cenama i ponudom, uz tendenciju da dođe do drastičnog pada cena.

U ovakvoj situaciji, kada je sama infrastruktura identična, operatori bi međusobno diferencirali svoju ponudu kroz razne dodatne servise, popuste, bundle pakete sa više usluga, mogućnost kupovine uređaja na rate, IPTV platforme sa raznovrsnim i ekskluzivnim sadržajem, kao i sa kvalitetom korisničke podrške (za delove mreže u nadležnosti korisnika i operatora u maloprodaji).

Ovakvo tržište bi omogućilo kvalitetnije usluge po mnogo nižim cenama krajnjim korisnicima, a uz dodatne subvencije, korisnici u ruralnim predelima bi prvi put bili u prilici da iskuse telekomunikacione servise najvišeg kvaliteta na najmodernijoj optičkoj mreži.

Izazovi na ovom putu

Prvenstveno, na zrelim tržištima, kakvo je i u Srbiji, gde postoji veliki faktor konsolidacije (Telekom Srbija - gigant u vlasništvu liberalizovane fiksne mreže za xDSL, i sopstvene GPON infrastrukture koja pokriva veći deo Srbije, uz dodatnu pokrivenost koja je postignuta kupovinom velikog broja kablovskih operatora koji sada posluju kao Supernova; i SBB, sada drugi po veličini operator u Srbiji, koji poseduje najmoderniju DOCSIS pristupnu mrežu koja je prisutna u svim većim gradovima, sa planom da delove mreže unapredi na GPON) teško je napraviti bilo kakav pomak, a kamoli dramatičan preokret izgradnjom nacionalne širokopojasne pristupne mreže.

Nacionalizacija već neko vreme “nije u trendu”, i pati od stigmatizacije, u koju ne želim da ulazim u ovom tekstu.

Ipak, postavljati infrastrukturu četiri puta na istom mestu kako bi četiri operatora mogli da nude usluge na nekoj lokaciji je suludo, predstavlja neverovatno traćenje resursa i novca, i dovodi do loših ishoda u pogledu ponude, cena, konkurencije i korisničkog zadovoljstva.

Nacionalni Telekom?

Ukoliko bi ikada u Srbiji došlo do realizacije ovakvog plana, odnosno - izgradnje nacionalne optičke mreže za širokopojasni pristup, to bi moglo da se odradi samo nacionalizacijom mreže Telekoma Srbija, i privatizacijom (prodajom) “ostatka”. Mobilna infrastruktura bi u ovom scenariju bila privatizovana, kao i svi elementi Telekoma koji su orjentisani ka pružanju usluga krajnjim korisnicima.

Nažalost, u trenutnoj ekonomskoj i političkoj klimi, tako nešto jednostavno nije realno. Zbog toga trpimo fragmentisano tržište, sa dva monopolistička nezasita giganta, uz koprcanje malih igrača (ističe se Orion telekom, kao najveći “alternativni” operator sa prisustvom na većem broju teritorija).

NAPOMENA: U ovom tekstu je greškom prvobitno navedeno da je Telekom započeo maloprodaju ADSL-a 2006. godine a da je tržište liberalizovano 2010. godine. Ova informacija nije tačna, i tekst je izmenjen u skladu sa tim. Izvinjavam se na nenamernoj grešci.