“I negde sasvim na dnu novina mala i beznačajna vest…” Ali to što je kratka ne znači da nije vredna pažnje. Pa čak i da nije u tih svega nekoliko redova i proročka!
Ovo je priča o baš jednoj takvoj od samo tri rečenice u kojoj je najavljeno nešto što će svet promeniti iz korena. I to u trenutku kada ni najmaštovitiji naučnici nisu ni mogli da naslute šta donosi vreme koje nastupa…
Beograd u vreme kada se pojavljuje omanja vest o neobičnom izumu italijanskog pronalazača
Maja 1940. godine, dok je miris bagrema i jorgovana ispunjavao beogradske sokake, a u baštama kafana, na terasama i u dvorištima, prelistavala se dnevna štampa, dalo se pročitati nešto što je skepticima bila čista naučna fantastika, ali ipak znatiželjnima budilo pažnju i oduševljenje.
Između izveštaja o kretanjima nacističkih i fašističkih ratnih hordi po Evropi i Africi, i japanskim na Dalekom istoku, hroničarskih tekstova o životu, lepotama i problemima u Kraljevini Jugoslaviji, i bioskopskih repertoara – našla se fotografijica dve elegantne dame na rimskim ulicama. Iznad naslovčić, kratak i intrigantan: “Džepni telefon”. Najavljivao da “nije daleko dan kada će svako moći da ima mali bežični telefon uza se”!!
Beograđani su sa neskriveim čuđenjem čitali o italijanskom pronalasku koji staje u običnu žensku torbicu. Za generaciju kojoj je i fiksni telefon sa žicom bio čudo tehnike i ogromna želja da se poseduje, fantaziranje o onom bez žice što može da se nosi kojekuda – delovalo je većini kao najobičnija besmislica ili, u najbolju ruku, maštarija Žila Verna.
Nikada nećemo saznati da li su bili u zabludi ili bi zaista za koju godinu zazvonio nekome od njih u džepu dok šeta Terazijama, jer Evropa je odveć gorela. Nije prošlo ni godinu kada je svetski ratni požar gutajući sve pred sobom progutao i Beograd, Srbiju, Kraljevinu…
Umesto “džepnog telefona” u Beograd su stigli surovi nacistički okupatori
Svet se okrenuo oružju i oruđu, tako da onaj italijanski naučnik kome nikad posle ni ime ne saznadosmo, nije imao kome da svoj patent ponudi na razradu. Tehnologija je morala da ustukne pred borbom za goli opstanak. Ali nikako i da zamre.
Rim 1940. godine
Kada se svet zasitio tehnološkog razvoja zarad vojske i uništenja, vodeće zemlje su se okrenule inovacijama koje će, nakon što bi ih izgustirale razne službe, jednoga dana postati dostupne i narodnim masama.
Kompanije su dozirale na kašičicu svoje prizvode i prodavale ih basnoslovno skupo. Setite se samo prvih računara, pa digitalnih satova, i da ne nabrajamo dalje, jer se s kraja osamdesetih zaista u radnjama mogao da kupi bežični telefon. Istini za volju, nije mogao da stane ni u jedan džep jer je bio poveliki.
Međutim, ubrzo su mu dimenzije počeli da smanjuju.
Ipak, proteklo je još vremena da bi zaista ona vest objavljena šezdeset i kusur godina ranije mogla da bude pouzdana: “Nije daleko dan kada će svako moći da ima mali bežični telefon uza se”.
Što se tiče Beograda i Beograđana taj dan je došao 54 godine nakon proročkog novinskog teksta: 31. decembra 1994. puštanjem u rad mreže 061 i prvim zvonom mobilnog telefona.
Ni on nije bio za džep, ali nije ni trebalo da bude, jer je bio isključivo stvar prestiža i morao je da se vidi gde god da se vlasnik pojavi. A i koštao je boga oca!
Svi ostali su čekali da se s tim devedesetim završi i da im raznorazni modeli, preklopni ili ne, postanu dostupni.
Danas, svaki stanovnik Beograda i Srbije u džepu nosi pravi mali računar milion puta jači od onoga koji je pratio čoveka na Mesec. Trebalo je više od pola veka, jedan svetski rat, nekoliko lokalnih sukoba i ko zna koliko ekonomskih kriza da bi čovečanstvo dočekalo ono što su Beograđani čitali u dnu novina jednog mirnog prolećnog jutra, dok se niz kaldrmu širio miris beloga bagrema i jorgovana…
(Kaldrma)
Nema komentara