Foto: Kaldrma.rs
Tokom Drugog svetskog rata veliki deo telefonske infrastrukture bio je uništen – oko 70% linija je bilo van funkcije. Prioritet obnove po oslobođenju bile su veze za vojsku, železnicu i državnu upravu.
A kada se sve to sredilo, ranih šezdesetih godina prošlog veka uvođenje fiksne telefonske linije u domaćinstva bio je proces koji je zahtevao strpljenje i dobru volju – na uređaj se čekalo i po deset godina.
Potražnja je višestruko prevazilazila tehničke kapacitete tadašnjih pošta i PTT sistema, naročito u manjim gradovima i ruralnim sredinama.
Zbog ograničenog broja priključaka i visoke cene instalacije, uveden je kompromisni model poznat kao “javna govornica pred kućom“.
U praksi, to je bila telefonska kutija ili mala kabina, najčešće postavljena ispred doma jednog meštanina, uz saglasnost lokalne pošte. U nekim slučajevima, to nije bila klasična govornica već uređaj smešten u predsoblju ili hodniku privatne kuće(!), do kojeg su komšije imale pristup.
Ove polujavne tačke komunikacije postale su ključne u lokalnim zajednicama – koristile su se za pozivanje lekara, najavu dolazaka iz inostranstva, slanje brzojava i kontakt sa državnim institucijama.
Telefonske govornice ispred kuće često su bile i neformalna mesta okupljanja, naročito u mestima gde nisu postojali ni pošta ni lokalna centrala.
Pristup govornici se plaćao simbolično, ili uopšte nije naplaćivan, u zavisnosti od dogovora sa domaćinom. Uloga “telefonskog posrednika” često je padala na jednu osobu iz domaćinstva, koja je vodila beleške, prenosila poruke i pazila na red korišćenja.
Iako su ovakva rešenja danas nezamisliva, ona ilustruju specifičan model kolektivnog pristupa savremenim tehnologijama u uslovima ograničenih resursa.
Ujedno, govornice pred kućom bile su most između sela i grada, savremenog sveta i lokalne svakodnevice – i važan deo socijalne infrastrukture tog doba.
(Kaldrma.rs)
Nema komentara