Zašto Evropa ima toliko mobilnih operatora, a Amerika tako malo?

Ako pogledamo mobilno tržište Sjedinjenih Američkih Država, slika je prilično jednostavna. Tržištem dominira nekoliko velikih kompanija. U Evropi je situacija potpuno drugačija: gotovo svaka država ima svoje operatore, svoje frekvencije, regulatora i tržišnu dinamiku.

Kako je moguće da Evropska unija ima jedinstveno tržište od oko 450 miliona stanovnika, a da telekomunikacije i dalje u velikoj meri funkcionišu kao skup nacionalnih tržišta?

Odgovor se krije u načinu na koji su se telekomunikacije razvijale sa obe strane Atlantika.

Amerika je jedno tržište, Evropa je 27 tržišta

U SAD postoje tri velika nacionalna mobilna operatora – AT&T, Verizon i T-Mobile – čije mreže pokrivaju najveći deo stanovništva zemlje. FCC ih u svojim analizama upravo i definiše kao tri nationwide operatora. Pored njih postoje regionalni igrači i virtuelni operatori, ali je infrastruktura najvećim delom koncentrisana oko nekoliko velikih mreža.

Evropa je krenula drugim putem.

Mobilne mreže razvijane su prvenstveno na nacionalnom nivou. Države dodeljuju spektar, nacionalni regulatori nadgledaju tržišta, a operator koji posluje u više evropskih zemalja ne posluje nužno kao jedan jedinstveni operator.

Zato Vodafone, Deutsche Telekom, Orange ili Telefónica mogu biti ogromne međunarodne kompanije, ali njihove kompanije u pojedinačnim državama posluju u različitim regulatornim i tržišnim uslovima.

Evropska komisija upravo to danas opisuje kao fragmentaciju evropskog tržišta elektronskih komunikacija.

Kako smo došli do tri velika operatora u SAD?

Američko tržište nije oduvek izgledalo ovako.

Tokom prethodnih decenija prošlo je kroz niz velikih spajanja i preuzimanja. Verizon je nastao povezivanjem više telekom kompanija, AT&T je kroz godine preuzimao druge operatore, dok je jedna od najvažnijih promena novijeg perioda bilo spajanje T-Mobile US i Sprinta.

Rezultat je tržište na kojem nekoliko kompanija može da rasporedi investicije na teritoriji države sa više od 300 miliona stanovnika.

To je velika razlika u odnosu na Evropu, gde operator može da izgradi veoma snažnu poziciju u jednoj zemlji, ali mu prelazak granice praktično znači ulazak na novo tržište.

Zašto Evropa jednostavno ne napravi nekoliko velikih operatora?

Tu počinje jedna od najvažnijih debata evropske telekom industrije.

Iz ugla operatora, veće kompanije potencijalno znače veću ekonomiju obima. Izgradnja 5G mreže, kupovina spektra, razvoj cloud infrastrukture, automatizacija mreža i budući prelazak na nove tehnologije zahtevaju milijarde evra.

Ako se isti troškovi raspoređuju na desetine ili stotine miliona korisnika, računica može biti povoljnija nego kada se investicija pravi za jedno manje nacionalno tržište.

Međutim, postoji i druga strana problema.

Manji broj operatora znači i manji broj direktnih konkurenata.

Istraživanje objavljeno za Evropsku komisiju 2024. pronašlo je snažnu pozitivnu vezu između koncentracije mobilnog tržišta i cena, dok veća koncentracija u analiziranim podacima nije bila povezana sa većim investicijama. Zbog toga pitanje konsolidacije nije jednostavno svesti na tvrdnju da su „veći operatori bolji“.

Evropa sada pokušava da promeni pravila

Ova tema je poslednjih godina postala posebno važna u Briselu.

Evropska komisija je u januaru 2026. predstavila predlog Digital Networks Act-a, novog regulatornog okvira koji bi trebalo da zameni postojeći European Electronic Communications Code.

Jedan od problema koje Komisija želi da reši upravo je činjenica da evropski operatori i dalje nailaze na prepreke kada pokušavaju da posluju i rastu preko nacionalnih granica.

Ideja zato nije jednostavno „smanjiti broj operatora“, već približiti Evropu stvarnom jedinstvenom tržištu za telekomunikacije.

To uključuje harmonizovanija pravila, jednostavnije poslovanje preko granica i drugačiji pristup nekim pitanjima vezanim za spektar i infrastrukturu.

A gde je u celoj priči korisnik?

Za korisnika je evropski model doneo jednu veoma važnu stvar – snažnu konkurenciju.

Veliki broj operatora tera kompanije da se bore cenom, količinom interneta, kvalitetom mreže i dodatnim uslugama. Evropska analiza konkurencije pokazala je i da su cene mobilnih usluga u SAD znatno više nego u EU.

Ali operatori istovremeno tvrde da takvo tržište otežava stvaranje kompanija koje mogu da investiraju u infrastrukturu u razmerama američkih i azijskih konkurenata.

I tu se nalazi centralna dilema evropskih telekomunikacija.

Kako napraviti veće i finansijski snažnije evropske operatore, a da se istovremeno ne izgubi konkurencija koja korisnicima donosi niže cene i veći izbor?

Da li ćemo jednog dana imati jednog „evropskog operatora“?

Verovatniji scenario nije jedna mreža ili jedan operator za celu Evropsku uniju, već postepeno uklanjanje granica koje danas razdvajaju nacionalna telekom tržišta.

Kompanija koja posluje u deset evropskih država mogla bi tada mnogo više da funkcioniše kao jedan operator, umesto kao deset povezanih nacionalnih kompanija.

To bi bila velika promena.

Evropska unija je odavno ukinula veliki deo prepreka za kretanje ljudi, robe, kapitala i usluga. Roaming je za korisnike praktično uklonio jednu od najvidljivijih telekomunikacionih granica.

Ali iza ekrana telefona, evropske mobilne mreže i dalje su u velikoj meri nacionalne.

Zato pitanje budućnosti evropskih telekomunikacija možda nije koliko će operatora ostati na tržištu, već da li će Evropa konačno početi da funkcioniše kao jedno telekomunikaciono tržište.